Пролог

СВЕ СКУПО, САМО ЖИВОТ ЈЕФТИН
Ма није нам ништа

Накупило се. Пуне бележнице, пуни кофери, празни ми. Није лако сварити годину каква је 2015. А систем за варење један је од важних одбрамбених механизама. Јавни живот у Србији претворио се у вулгарни скеч, у терор споредног и тривијалног. И тако је скоро све, од државе до фудбалског првенства, од дипломатског кора до Академије наука и награда у култури. Фарма застрашујућих размера.
Није то Србија, него модел управљања њоме. Споља. И није лако испаљивати два скеча недељно. Изнутра.
Живот можда и није игра, али много тога се мора одиграти. Питамо Потрчка који свакодневно односи пошту из редакције: „Како си?” „Добро. Правим се да ми није ништа”, одговара. Смеши се, одлази. На исто питање, Комшо са Бајлонијеве пијаце каже: „Памтим и боље. Тај проблем имају само они који памте.” Онда заћути, протрља браду, гледа негде у даљину. Старац у једној српској енклави у јужној покрајини: „Чекамо, сине. Треба знати чекати.” На Позоришном тргу, продавац књига за убијање времена и људи: „Понижење, сваког дана, на сваком кораку. Притисло. Ко оно рече, да ли Ремарк или Хемингвеј: рат је био бољи.”
Да се ми бавимо нарученим истраживањима јавног мњења, не бисмо се хлеба најели. Између два броја посетили смо опкољене Србе на Косову, били у оази Добри поток код Крупња, откривали зашто је Београд најкафанскији град у Европи. Учили смо далекоисточни плес и филозофију, подсетили на улицу српске књиге у Новом Саду и на Словенца који је компоновао српску химну. Испратили смо активности наших партнера, без којих би све ово било немогућа мисија.
„Живи смо. А то, за почетак, уопште није мало.”